Piše nam: Milan Lišanin 24.klasa

Kaput dajem ali "dvojku" ne

Mnogi pitomci će se setiti profesora matematike Velimira Boškovića, koji je bio pravedan profesor i ulagao je napora da svi dobro razumemo sve matematičke probleme i zagonetke koje su nam ipak zagorčavale školovanje, kao i u svakoj drugoj školi, kada je o matematici reč. Najosetljivi je bio kada je trebalo odlučiti da li će nekome dati popularnu dvojku  ili dvicu, kako bi to u Sarajevu rekli, ili jedinicu. Kada bi neko od učenika insistirao, da mu profesor ipak da dvojku, iako ništa nije znao, on bi mu iz sveg srca odgovorio: "Pitomac, evo kaput ti dajem, ali dvojku nikako" To bi nas sve nasmejalo pa i pitomce koji su dobijali kečeve.

Kada je reč o drugom profesoru, Vladimiru Iliću, on je ostao u sećanju po tome što nam je, jedini, davo ocene sa nekoliko pluseve ili minusa, tako da je njihova vrednost izražavana u decimalnim brojevima. Primer 1- je vredelo 0,75    1-- 0,50  2-- 1,5  2- 1,75  2+ 2,25  2++ 2,50  2+++ 2,75 i tako redom, što je bilo dosta strožije ocenjivanje od ostalih profesora, ali nam je zato pružao mogućnost da zaradimo po jedan + ako  se javimo dobrovoljno, izadjemo na tablu i uradimo tačno zadatak koji nam je zadao, ukoliko skupimo pet takvih pluseva, on nam upiše peticu, za četitri plusa četvorku i tako redom, što nam je popravljalo prosek ukupnih ocena iz matematike.

Profesorov savet za "prepisivanje"...

Profesor istorije, Miloš Vitomir, veoma dobar profesor, imao je veoma blizak odnos sa nama pitomcima, i tako u jednoj priči nam je rekoa koju je metodu za prepisivanje, na kontrolnim zadacima, on koristio dok je studirao. Pripremio bi male listice sa kratkim sadržajem za svaku posebnu temu i postavio ih ispod džačke torbe. Kada bi dobio pitanja, izvukao bi odgovarajući listić i stavio ga na stolicu, izmedju nogu. Prepisivao je tekst sve dok se profesor nebi približio, na šta bi skupio noge i sakrio listić. Tu njegovu metodu sam redovno primenjivao  i  kod njega na istoriji i tako povećao ocenu za jedan nivo

Piše nam: Siniša Jurišić 36.klasa

Pokretno logorovanje na Romaniji

Na Romaniji smo imali  svaki dan pokazne vežbe tipa "četa u napadu", "četa u odbrani"...Tog dana počela je da pada kiša dok smo bili na terenu. Intenzitet kiše pojačavao se svakog trenutka...Uputili smo se ka mestu gde smo podigli logor...Kiša je lila nemilice. Šatorska krila, od kojih smo pravili kabanice, su prokišnjavala. Bili smo mokri kao miševi. Kada smo stigli u logor, nakon večere koja je znatno kasnila, kiša je prestala. Zapalili smo nekoliko logorskih vatri i  pored njih postavili  improvizovana vratila preko kojih smo prebacivali garderobu ( čitaj čarape ) da se suši. Pre nego što smo otišli u šatore na spavanje, neki od nas smo ostavili  i čezme kraj vatre. Kada smo ujutru ustali pogledao sam iz šatora u pravcu mesta gde je sinoć gorela vatra i ugledao sam da je jedna  čizama u mnoštvu drugih izgorela, tako da nije bila za upotrebu. Nasmejah se u sebi i kroz glavu i prođe misao:" Pa koja je ovo budala ostavila  čizme tako blizu vatri?"...Uzeo sam čizmu i na  unutrašnjoj strani pogledao čije je prezime ispisano...JUREŠIĆ!!!
Nisam mogao da verujem. Pokupio sam čizme i uputio se kod zastavnika  Smiljanića da ih zamenim. Koji broj nosiš? - upita zastavnik. 42 druže zastavniče..."Nema Jurešiću, imam jedne br. 44. i to već nošene.  Uzmi ili ostavi" - reče zastavnik...Šta sam mogao, uzeo sam ih...Od njih sam kasnijedobio žuljeve na PETAMA!...

Piše nam: MILOJE ARSENIJEVIĆ

AJ BRE PUŠIŠ KAO TURČIN

IAKO JE PROŠLO MNOGO VREMENA SEĆAM SE DA SE NAMA PITOMCIMA 1. i 2. GODINE NIJE DOZVOLJAVALO DA PUŠIMO,TAKO BI POR.KOTESKI GORANČO IMAO OBIČAJ DA UPUTI REČI KRITIKE NA RAČUN HAJRETIN TANERA SA DVA "T" ," AJ BRE HAJRETIN TI PUŠIŠ KAO TURČIN" A OVAJ BI MU ODGOVORIO SA "PA DRUŽE PORUČNIČE JA SAM TURČIN"
 

 pukovnik Glišo Nikočev, k-dir 9.voda 22.klase

PRVA OCENA IZ FIZIKE "PAROLA SNAĐI SE"

Moja prva ocena iz fizike. Prozove mene profesor a naravno ja se nisam spremio, buncam tu neke stvari, drugari mi šapuću formule. To mučenje ide nekako dok ja nisam počeo da se pravdam da ja to znam ali slabo mi ide srpsko-hrvatski, da sam ja mađar itd, kad mi profa dozvoli da ispričam na mađarskom. Ni ja nisam bio lenj, sve pesmice što sam znao ispričao na mađarskom i naravno uz formulu koju su mi došapnuli drugari, ja sam dobio 3 (tricu).     

                          poslao: Andraš Satmari, 38.kl

PRVI POSJET CIRKUSU I ŠAMARI OD MAJMJUNA

Ne znam za kolegu Acu, no meni je to bio prvi posjet cirkusu. Super predstava, slonovi, klauni, žongleri i ostalo, cirkus pun ko šipak... Naravno u pauzi između dva nastupa, šeću oni likovi s malim majmunčićima i malim tigrićima u naručju, majmuni simpatični, ono, odjelce i sako crveni, trifrtalj pantalone, bebe tigrići veličine mačke a teški k'o transportna na Pazariću... Uglavnom, nose ih tako kraj publike i ako želiš fotku, mahneš mu, cijena sitnica, k'o cijena ulaznice, papreno, al' hoće Aco sliku s majmunom a ja s tigrom. Mahne Milojkov liku, a majmun kad ovaj pokaza na nas skoči vješto preko par redova do nas i smjesti se u krilo Aci, zagrli ga i zauzme pozu. Cirkusant ih fotografira onim polaroid aparatom i mahne majmunu da dođe. Majmun se uspravi, pogleda ga, pa Aci opali šamar desnicom stojeći mu u krilu. Vješto se okrenu, i u dva skoka eto ga u naručju fotografa. Nas par okolo se nasmija Aci, a majmun iz naručja se osvrne i pogleda me ravno u oči, skoči nazad i OPALI I MENI ŠAMAR i elegantno se vrati u naručje fotografa!!! Krasno, malo ljudi je vidjelo, pola šatora mi se smijalo...

poslao: Goran Martinović, 38.kl (na fotografiji Goran i Aco neposredno pre početka cirkusne predstave)

POSLEDNJE ANEGDOTE IZ SVŠ KoV

***

kasarna "Maršal Tito" - april 1992.godine - za vreme sukoba u Sarajevu

 Gledao nam se TV al nema struje

Sredinom aprila 1992.godine u KMT gleda nam se tv al nema struje. imamo agregat a nema goriva. Ima pumpa u kasarni al nema struje. Gorivo se može samo ručno ispumpati. Najveći problem je to što se u gradu puca čitav dan ali poneki metak a i neka granata zaluta pa padne po nama. Neko mora ići po gorivo. Mladost ludost, izvlačimo drvca od šibice i mene i Petkovskog zapadne da idemo po gorivo. Najveća prereka nam je bila ograda od pumpe. Čini mi se da je bila sto metara visoka. Nije mi bilo nikad jasno što su zaključavali pumpu. Nekako smo mi nju, u stilu nekih komandosa, savladali i nasuli gorivo u kantu. U tom trenutku počinje takva pucnjava iznad naših glava, da smo se nas dvojica toliko prepali da nismo znali na koju stranu da krenemo. Nekako krenusmo preko one visoke ograde od pumpe. Nekako smo provukli kanister sa gorivom a onda se na ogradu prvo  penje Petkovski i kad je bio na vrhu ograde, nekako se oklizne i zakače mu se pantalone za one šiljke na vrhu. Moj drugar je naglavačke visio na ogradi "razapet k'o Isus" a puca se, što kažu "gori nebo" iznad nas. Usred onolikog straha nezna se ko se više smijao, ja il on. Jedva sam ga nekako skinuo sa ograde i stigosmo mi na vrjeme da gledamo dnevnik, koji je u onim teškim vremenima bio najpopularnija emisija.

*poslao pitomac 38.klase artiljerije Isko Hadžić